Закон о рехабилитацији (“Службени гласник РС”, бр. 33/2006) лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овог закона, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије ступио је на снагу 25. априла 2006. године.

Закон о рехабилитацији прописује да захтев за рехабилитацију може поднети свако заинтересовано физичко или правно лице и да право на подношење захтева за рехабилитацију не застарева.

Захтев за рехабилитацију се подноси Вишем суду према пребивалишту, односно седишту подносиоца захтева или месту где је извршен прогон или неправда, садржи личне податке лица чија се рехабилитација захтева и доказе о оправданости захтева. Уколико подносилац захтева није у могућности да поднесе доказе о оправданости захтева, тада се уз захтев подноси опис прогона или насиља са подацима који могу послужити за ближу идентификацију жртве и догађаја (члан 3). Пре одлучивања о захтеву, суд прибавља потребна документа и податке од надлежних државних органа и организација, који су дужни да их на захтев суда доставе у року од 60 дана.

О захтеву одлучује веће од три судије, у јавном поступку.

Образложеним решењем суд усваја или одбија захтев за рехабилитацију.

Решењем којим усваја захтев за рехабилитацију суд утврђује да је одлука која је била донета против рехабилитованог лица ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све њене правне последице, укључујући и казну конфискације имовине, а рехабилитовано лице се сматра неосуђиваним.

Кад судска или административна одлука није била ни доношена, суд у решењу којим се усваја захтев за рехабилитацију утврђује да је рехабилитовано лице било жртва прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога.

На решење о одбијању захтева за рехабилитацију може се изјавити жалба Врховном суду Србије, у року од 30 дана од дана пријема решења.

Према реформи судства Апелациони суд одлучује о жалби у већу од пет судија.

Судови су самостални органи државне власти који штите слободе и права грађана, законом утврђена права и интересе правних субјеката и обезбеђују уставност и законитост. Судска надлежност се одређује уставом и законом, а суд не може одбити да поступа и одлучује у ствари за коју је надлежан, зато што законодавац није уредио сва правила поступка по којима суд одлучује о захтеву странке.

Правна природа прописане судске рехабилитације није само кривичноправна, јер би се у том случају законодавац определио за рехабилитацију у ширем смислу која би поред правне рехабилитације обухватила и друге мере, као што је понављање кривичног поступка, брисање осуде и слично. Рехабилитација се односи на акте репресије и насиља и кад је судски, односно административни поступак изостао. Релевантно је само да је из политичких или идеолошких разлога, дошло до лишења живота, слободе или других права неког лица.

Зато у поступку судске рехабилитације треба, на основу одредбе члана 1. став 2. Закона о ванпарничном поступку - члан 1. Закона о ванпарничном поступку (“Службени гласник СРС”, бр. 25/82, 48/88, “Службени гласник РС”, бр. 46/95, 18/2005), сходно примењивати општа правила Закона о ванпарничном поступку (чл. 1. до 30) и супсидијарно одредбе Закона о парничном поступку, која пружају довољно гарантија за остварење законите, једнаке и правичне заштите лицима која по Закону о рехабилитацији захтевају рехабилитацију због репресије, насиља или самовоље државних власти.

Правна рехабилитација спречава легализацију повреда људских права и овим законом је, без обзира на његове недостатке, она омогућена жртвама државне самовоље - који ову врсту сатисфакције треба да добију у разумном року, а заузимањем начелног правног става попуњена правна празнина у погледу правила поступка које треба применити у поступку рехабилитације.